Кроз сто година само, ниједан од нас, и чак ниједан од оних чије главе сагибајући се само можемо да помилујемо, неће ни дисати, ни јецати од узбуђења, ни псовати, ни говорити. Ниједан. То ће бити сасвим други људи. Можда савршенији, можда мање савршени; можда исто колико и ми. Али то ће бити сасвим други људи. Оно што ће они записивати, што ће они говорити, ми никада нећемо сазнати.
Ово су речи Растка Петровића забележене у есеју „Мисао” и први пут објављене 1931. године у часопису Време.
„Има наде“ је документарно играни филм о малом човеку у Великом рату. У филму је учествовало око 30 ученика 4. разреда Спортске гимназије. Жеља нам је била да обележимо 100 година од Великог рата. Кроз садражај нас је водила сликарка Надежда Петровић, јер смо кроз њен живот и активности обратили пажњу на „малог човека“ и дешавања у периоду од 1903- 1915.
На филму се радило 5 месеци у неколико етапа:
- прикупљање литературе, слика, музичких нумера
- избор текстова и прилагођавање потребама снимања
- подела улога и задатака
- вежбање радног материјала (читање, писање, глума и усклађивање дијалога, плес, певање)
- снимање на више локација (зграда гимназије, Пионирски, Топчидерски и Хајд парк)
- обрада слике и звука
- монтажа
Изради филма приступало се аматерски на свим пољима деловања. У продукцију је уложено 0 динара и много радних сати. Редитељ и координатор на пројекту је наставник историје Биљана Вукманов. Наставници сарадници су Нада Копривица, наставник српског језика и књижевности и Марија Брајковић, наставник музичке културе. Све остале елементе, глуму, плес, певање, снимања и техничку обраду извели су ученици. Супервизор у техничком погледу је родитељ Зоран Радиновић.
Снимали смо са више мобилних телефона и камером, на више локација.Најтеже је било обрадити звук. Извођачи су изузетно задољни резултатима. Прве критике публике су позитивне. Пошто је ово био огледни час, недостатке и мање успеле елементе смо запамтили и нећемо понављати убудуће.
Велики рат 