Први светски рат у очима уметника

Острво Видо постаће за будуће наше  срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште захвалних потомака.

Митрополит Димитрије, 1918. год.

„Деда, да ли хоћеш, молим те, да ми још једном причаш о свом оцу? Знам да сам досадан, сто пута си ми испричао, али желим још једном да чујем.“

Седимо на балкону старе уџерице у малом селу подно Јастрепца. Деда, мој прадеда заправо, замагљених очију, дрхтавих руку погледа ме стрпљиво.

„ Наравно, дете. Испричаће ти деда. Да запамтиш. Да једног дана ти испричаш својој деци, својим унуцима и, ако Бог да, својим праунуцима. Да се не заборави.“

Чедомир Стојановић. Тако се звао прадедин отац, мој чукундеда. Једно име у мору имених и безимених сведока највећег српског страдања. Кренуо је Чедомир у зиму те 1915. са својим саборцима, сапутницима и сапатницима, а за својим краљем, преко Албаније на Крф. Хладна је била зима, а Проклетије, проклета планина, узе им многе другове. Многи оставише кости на тој проклетињи. Нису их могли ни пристојно сахранити. Туђа, тврда земља, тешко прихваташе и живе и неживе Србе. Нападао их је некрст на том тешком путу, да им још отежа. Када стигоше у Драч, гладни, болесни, изморени Срби, у чуду гледаше ту велику воду. За Чедомира, сељака са Јастрепца, Морава је била превелика. Чекали су у Драчу помоћ, а многи је не дочекаше. Дошле су, коначно, француске галије и Чедомир са саборцима би пребачен на острво у Јонском мору.

Крф – острво спаса. Снажан је и млад био Чедомир, али му пола снаге остаде на оним проклетим планинама. Брзо је он оздравио телом, али му дух би сломљен због толико браће које су сахранили на малом острву Виду. А када Видо више не могаше да прихвати кости српских бораца, баркама су их одвозили и спуштали у дубине Јонског мора. Плава гробница. Преживели су остали на Крфу и скупљали снагу да се једног дана врате у своју земљу и своје домове.

Чедомир је лепо говорио о Крфу. Грци су били добри домаћини. Саживели се са патњама српског народа и помагали су колико су могли. У чуду су гледали сада већ ојачале српске војнике како са тугом у очима гледају преко велике воде ка својој Србији и певају Тамо далеко. Грци нису разумели речи песме, али су очи војника јасно казивале о чему песма говори. Срби су са нестрпљењем чекали покрет. Покрет у нови рат и ослобођење Србије.

Маја 1916., Чедомир је са саборцима пребачен у Солун. Нису се Срби бојали тог рата. Били су ближе својим домовима и спремни да за собом оставе још једну српску гробницу. Чедомир је тада оболео од маларије. Поручио је својима, преко саборца из суседног села, да га не чекају, да ће ту завршити. По пробоју солунског фронта, гласник однесе тужне вести у породицу Стојановић, у село подно Јастрепца. Оплакаше Чедомира ко јунака и, пошто гроба не имаде, засадише дрво. Али Чедомиру није било тако записано. Болесног су га Бугари пронашли и предали неком Турчину у заточеништво, на чување. Турчин га је неговао, а кад је овај оздравио, ослободио га је, те се Чедомир коначно вратио у своју домовину, на радост и срећу породице која га је већ оплакала.

Није Чедомир дуго поживео, сустигла га сва страдања, али је изродио тројицу синова и једну кћер, међу њима мог стрпљивог прадеду.

 

 Ученик: Матеја Марјановић

 ОШ „Милић Ракић Мирко“ Прокупље

Ментор: Драгана Стевановић, професор српског језика

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s