Тешки дани под окупацијом

Апстракт

Тема рада су тешки дани под аустроугарском окупацијом од 1915. до 1918. године, у једној малој варошици у Западној Србији, у Драгинцу. Овај период локалне историје није до сада био предмет научних радова, тако да су моји први кораци били да пронађем историјске изворе а потом и разоткријем чињенице које су се у њима криле. Резултат овог истраживања уписао је Драгинац  у карту географије страдања, као тачку страдања и у Првом и у Другом светском рату.

Кључне речи:Први светски рат, окупација, страдање, Драгинац

 

The Great war in the memory of my generation – Hard days during the occupation

 

 Abstract:

The subject of this research is hard days during the Austro-Hungarion occupation (1915/1918) in a little place in Western Serbia, Draginac. This period of local history wasn’t studied before, thus my first step would be to find historical resources and then discover the facts that were written in them. As a result of this research, Draginac has found its place on the map of the suffering and deaths of people in the First and Second World War.

Key words : The First World War, the occupation, the suffering, Draginac

 

*                              *                             *

Увод

 

Драгинац је мала варошица у Западној Србији, која је статус и краљицино име понела 1902. године. У колективном сећању становника тог места и околних села сачуване су слике страдања у Другом светском рату, када је у октобру 1941. стрељано око 1400 цивила, а по томе је и познато стручној јавности. О патњи и жртвама за време Првог светског рата мало се говори, остала је још понека прича која се преноси с колена на колено. Писани историјски извори који су ми били доступни дају много више података. То су Хроника варошице Драгинац[1] коју је написала Катарина Храњец после 1945. године, и која говори о периоду од 1902. до 1945. године и Летопис јаребичке цркве у Драгинцу[2]. У Музеју Јадра у Лозници чувају се и материјални извори из овог периода, ја сам користио фотографије, које сведоче о страдању ових крајева на потресан начин.

Овај период локалне историје није до сада био предмет научних радова, ипак неколико књига ми је било драгоцена помоћ у раду. У монографији Јадар у прошлости, за мој рад важан је одломак који је написао Др Ђорђе Кнежевић о Јадру у Првом светском рату[3]. О аустроугарској окупацији уопштено говори Никола Поповић у књизи Срби у Првом светском рату[4]  Такође,  део  о приватности и рату који је за потребе књиге Приватни живот код Срба у двадесетом веку написала Божица Младеновић[5], користан  је за сагледавање приватног и свакодневног живота људи под окупацијом.

 

Историјски контекст – Западна Србија под аустроугарском окупацијом

 

Србија је окупирана у јесен 1915. године, после непријатељске офанзиве и повлачења српске војске преко Албаније. Западним делом земље све до ослобођења у јесен 1918. године управљала је Аустроугарска а источним Бугарска. У нељудскости према поробљеном становништву  скоро да је било почело такмичење ове две земље.[6]

Аустроугарска власт оличена у Војном генералном гувернеману била је организована од 1.јануара 1916 године када је на чело био постављен Јохан гроф Салис-Севис. Он је на положају остао до почетка јула 1916. године када је за гувернера дошао генерал Адолф  барон фон Ремен. Гувернеман је управљао земљом помоћу војног, политичког, привредног и судског одељења а на локалном нивоу помоћу представника у општинама и општинским судовима.[7].

Окупационом формирању власти је следио терор, хапшења, и убијања. Био је забрањен рад политичких странака, синдиката, уведена је војна цензура, судски послови пренети су у надлежност војних судова, а чак и за најмању сумњу би хапсили или узимали таоце. За исте такве ситнице су интернирели чак децу, младиће, жене и старце.

Школе су биле под контролом окупатора, тако да су деца била образована и школована како би Аустроугарска одлучила. Децу су више учили мађарски и немачки језик, ћирилица је била забрањена, а латиница фаворизована. Исто тако на удару је била и српска црква. Свештенство је било интернирано, а ако се узме у обзир да се велики број и повукао на Крф на челу са митрополитом, стиче се слика о паралисаности цркве као установе која је у многа тешка времена која је српски народ прошао кроз историју била водиља и један од главних чувара националног и верског идентитета.

Сам ход борбених операција током целе прве године рата највише је погодио Западну Србију. Извори говоре о великом страдању становништва, разарањима и пљачкањима. Сачувани су говори аусторугарских команданата у којима се каже да ће се хуманост кажњавати а суровост награђивати. “Разрушити сваку кућу, обесити најугледније мештане. У сваком становнику не гледати ништа друго до заклетог непријатеља”, упуства су која су се често чула током 1914. године. Ипак то је била година великих српских победа. А онда, у зиму 1914-1915. године становништво је притисла несташица, појавиле су се глад и болест[8]. Са пуно муке су обавили пролећну сетву и летње радове, а онда је уследио војни пораз и повлачење српске војске и народа. Србија је постала земља жена, земља деце и старих људи[9]. Жељно се ишчекивао крај рата, повратак очева, браће, синова и мужева и ослобођење. Најстрашнија је била неизвесност, хоће ли се вратити. У “мртвој земљи” стално су били присутни страх и смрт. Умирали су и млади и стари, гладни и болесни.[10]

 

Локална прича-Тешки дани  у Драгинцу

У ратном периоду 1914.године цела долина Јадра је прилично настрадала. У сећању каснијих генерација остале су приче о положајима српске војске и славним победама у Церској бици. У Летопису јаребичке цркве записано сведочење Драгомира Панића Солунца из Рибарице о “швапском рату” како  је говорио. “Код јаребичке цркве био је штаб Треће армије и њен командант генерал Павле Јуришић Штурм, кога сам лично видео са много официра, а гледао сам како довозе рањенике у воловским колима у пољску болницу која је била ту у црквеној порти.”[11] Драгинчани су са сељацима из околине бежали даље из ратне зоне и ишли пешице чак до Ваљева, Горњег Милановца, Чачка и Крагујевца. Куће су им опљачкане, стока отерана. Када се бежанија вратила својим кућама, у току 1915.године, отпочео је тежак живот у празним кућама, живот под  окупацијом.

У Хроници варошице Драгинац постоји језиво сведочанство о исхрани на ивици глади. Јело се сочно корење биљака, а хлеб је прављен од млевених окомака. “Ко није јео хлеб од млевених окомака тај не зна шта је ратна мука и скамука“[12].Неки имућнији и промућурнији били су пре бежаније закопали нешто кукуруза и пшенице, одело и постељине сакрили. И следећих година пшеница и кукуруз се нису много задржавали у амбарима и чардацима, због реквизиције.

Поред глади најстрашнији је био страх.“Чим се спуштало вече“, преноси Хроника причу  Кате Секулић, “ми смо навлачили мандал на врата и бечили очи до зоре чекајући само да изађемо живи из ноћи“.

И поред свега отпор народа није јењавао, мада се у овом делу Србије није претворио у оружани устанак. Све до краја окупације окупатору није пошло за руком да покупи оружје од народа иако су казне биле строге, а често су коришћене и колективне казне и одговорност. Појављивале су се мање и веће групе различитог карактера и намера које је окупатор називао разбојницима и систематски прогонио. Хроника варошице Драгинац доноси имена познатих хајдучких вођа из овог краја: Лазар Ивић из Симиног Брда, Драго Ђокић и Светимир Матић и Радован Видић “Грнчарац“.[13]Кад је 1916.године организована аустроугарска жандармеријска станица у Драгинцу отпочеле су потраге за хајдуцима, али су биле без успеха. Свако се бојао жандарма Ирка “као гује шарке“, исто и Мађара Кухте. Због учесталих хајдучких напада приређивана је рација на њихове породице које су теране у затвор у Лозницу. У августу 1917.године у Драгинцу жандарми су дотерли целу породицу Спремића из Ступнице, а којих је било више од десет кућа, са око сто чланова – због тога што је Богосав Спремић, син Раде Спремића, био тада у шуми и третирао се као хајдук, мада је био само војни бегунац који се после слома Србије 1915.године није смео пријавити аустроугарским властима. Напустио је своју јединицу негде око Пећи. Поворка људи, жена и деце Спремића спроведена је у Драгинац, кундачена целим путем, затворили их у једну учионицу основне школе где су их држали три дана, саслушавали и мучили мушкарце да признају где се Богосав крије. Тукли су Богосављеву жену Пајку у стомак, да призна где је муж, јер је трудна. Четврти дан су Аустријанци спровели одрасле затворенике у Лозницу, а децу су пустили кућама. Када су одвојили децу од родитеља, настала је обострана кукњава. Жене из Драгинца: Ката Секулић, Илинка Стефановић и Петра Вучићевић су прихватиле ту децу, нахраниле их и отпратиле кућама. После недељу дана саслушавања у Лозници, најближи Богосављеви сродници су интернирани у Аустрију у Нежидар, а остали су пуштени кућама. Из Нежидарског логора веома мали број их се вратио кућама и са тешком туберкулозом од које су убрзо поумирали[14].

Сачувани су потресни подаци о страдању и у суседном селу Јаребице. “Село је опљачкано до дана душе, а 23 становника била су убијена а 10 њих је нестало. Седамнаест људи из Јаребица било је стрељано у суседном селу Кривајици. Из Јаребица четири девојке, најљепше у селу, привезали швапски војници за пласт сена па запалили”и тако даље, нижу се подаци у Летопису јаребичке цркве.[15]

У јесен 1916. године прорадила је основна школа у Драгинцу, први учитељи су били Аустријанци који нису знали српски језик – зато се настава свела на “егзерцир“ ученика.Број ученика по разредима је био мали, јер су се родитељи плашили да дају децу у “Швапске школе“[16].Тек половином  школске године дошла је учитељица Српкиња, Милица Митровић из Бање Ковиљаче. Пристигли су буквари и читанке, штампани латиницом, са сликама аустроугарске владарске породице на насловним страницама.

Летописац бележи да су 1917.године родиле шљиве .“Кад год шљива прероди, мора се нешто преокренути“.“Ово је Шваби спрам главе“, говорило се у народу. Ипак требало је сачекати још једну годину. А ту, 1918. драгиначки крај је запамтио због “Швапске грознице“ која је харала по селима. Многе сеоске куће тада су остале без иједног члана.

Остало је забележено да су у јесен 1918. аустроугарски војници били узнемирени, да су ужурбано вршили реквизицију и интернирали становништво у Лозницу. Потом се смањио се број њиховог људства у Драгинцу- остало их је свега четворица и њихово присуство се скоро није ни осећало. Први српски војници који су се појавили у Драгинцу били су комите,  22.октобра 1918.године. Народ се скупљао око њих и запиткивао за војнике из Драгинца. Касније су наишли и “Солунци“[17].

 

Закључак- Сећање је захват у прошлост увек из нове садашњости

За закључак сам оставио причу о цркви и звонима. “Моћни Шваба је више пута гранатама погодио Цркву јаребичку, скинуо са ње и у народу омиљена звона, од којих направи убојно оружје, којим је тукао српску нејач и сиротињу. Народ је искрено жалио звона цркве јаребичке, као да је изгубио најбољега свога сина,” записао је свештеник у Летопису. Због оштећења и склоности паду црква је после рата срушена. После неког времена Драгинац је почео да се “помиче с места”. Подигнута је нова црква и набављено је ново звоно. Још нису били залечени сви трагови Првог светског рата, када је почео Други. Од слободе до драгиначког стратишта прошло је непуних четврт века. Догађаји из Првог рата и њихове последице помажу да сагледамо стрељање цивила у Драгинцу у октобарским данима 1941.године на још један начин. Варошица која се није опоравила и надокнадила своје губитке била је поново место страдања. Важност добијених резултата овог истраживања се огледа у томе што Драгинац и околину уписују на мапу географије страдања као један од јединствених простора, као тачку страдања и у Првом и у Другом рату. У даљем истраживању ове теме треба се окренути налажењу нових историјских извора, а пре свега извора првог реда, архивских докумената која су настала у време када су се догађаји одиграли.

 

Библиографија

Списак литературе:

1.Ђорђе Ђурић, Момчило Павловић, Историја за осми разред основне школе, Београд 2010.

  1. Група аутора, Јадар у прошлости 2, Београд 1990.
  2. Никола Б. Поповић, Срби у Првом светском рату 1914-1918, Београд 2000.
  3. Милан Ристовић, Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд 2007.

Списак извора:

1.Катарина Храњец, Велика историја једног малог места у западној Србији или Хроника варошице Драгинац од 1902. до 1945. године (Међуопштински историјски архив, Шабац)

2. Летопис јаребичке цркве у Драгинцу

 

     Ученик: Марко Томић VII-2

Основна школа “14.октобар” Драгинац

Ментор: Драгица Савичић

[1]     Рукопис се чува у Међуопштинском архиву у Шапцу.

[2]    Летопис се чува у јаребичкој цркви у Драгинцу.

[3]    Група аутора, Јадар у прошлости 2, Београд 1990, 31-90.

[4]    Никола Б. Поповић, Срби у Првом светском рату 1914-1918, Београд 2000.

[5]    Милан Ристовић, Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд 2007, 771-795 страна.

[6]    Никола Б.Поповић, нав.дело, 64 страна.

[7]    Цитирано, 63.

[8]    Јадар у прошлости, 66.

[9]    Приватни живот код Срба у двадесетом веку, 771.

[10]  Исто, 777.

[11]  Летопис јаребичке цркве, 24.страна.

[12]  Хроника варошице Драгинац, 13-19.страна.

[13]  Исто, 13-19.

[14]  Цитирано место. Ауторка Хронике варошице Драгинац, Катарина Храњец је родом из породице Спремић па је то разлог што опис има више детаља јер је присуствовала догађају  као девојчица а и касније слушала у породици о томе.

[15]  Летопис јаребичке цркве, 11.

[16]  Цитирано место.

[17]  Хроника варошице Драгинац, 13-19. У току I светског рата погинуло је на фронту више Драгинчана:Свето Глигорић абаџија, Владислав Обрадовић абаџија, Борисав Секулић трговац,Мићо Секулић абаџија,Радоје Ђорђић трговачки помоћник и Вуле Протић богослов…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s