Први светски рат у очима уметника

 Први светски рат у очима уметника

Леле, дал’си добро видим? Аустријска униформа и официрске еполете… Црњански?! Ишчезе си у зимску маглу… Видим си само ужас… Људска кланица. Изранављени и разочарани млади људи… Гневни…Чудни. Горку истину  си само виде у овај големи свет:„Јесен, и живот без смисла”... Ће си пројде и тај рат. Млого си Срби ратовали и млого си преболели…

„Немамо ничег.  Ни Бога ни господара. / Наш Бог је крв”.. Леле, пева си  Црњански. „То смо Ми! Ми, дјеца крваве Европе!”, узвикује си, у истоветној одори, његов вршњак Мирослав Крлежа”… Уплаши се… Тешке речи…. А тек к’д си повиче још и онај помлад солдат Душан Васиљев: ,, Ја сам газио у крви до колена, / и немам више снова’’, ја претрну…Не спијем си више. Стра ми се у коске увуче… Јес’ да си Душан силно име носи, ал’ ме стра’ голем у’вати. Какво ће се деси сас нашу Србију? Несам разумела какво си збори Милош, а не ме се ни тиче од туј Италију, ал’си лоше и там’било.  „Петнаест дана падала је киша… Далеко, у магли, савијао се, као трака од свиле, голубијесив, набујао Таљаменто, а у блату, по путу, лежале су стрвине, мртваци и побацано оружје…  Он си бил у Италију, па на руски фронт…  Леле, њега си ађутант пука убацил у батаљон који  требал да учествује у офанзиву на Србију, ал’на сву срећу остал’си у блато и снег по Срем. Не би си преживел да си је као аустријски каплар, ратовал против Србију. А Растко Петровић и Раде Драинац, си имали само шеснаес’ године к’д се  1915. године повлачили сас српску војску ка Албанији. Тој си бил ход по муке… Туј си били и  Станислав Винавер и Милутин Бојић… Он се више неје ни врнул у Србију. Написал си “Плаву гробницу“ и дал си сас њу помен на сви српски војници који су уморни и исцрпљени завршили живот далеко од отаџбине … Леле, неје си било место ни за њини гробови, па си и’саранили у Јонско море, у Плаву гробницу…

Мислим си, мислим какво се тој десило сас сви наши песници… Млого убаво си писували … И живот си поклонили за нашу Србију. Они си били ко пророци… Еве,  Дис си написал “Утопљене душе“ како да си је знал да ће си заврши сас живот у Јонско море… Читам си од овуј несрећу Велики рат што се вика, па ми сл’зе на очи пођоше.  Милутин Ускоковић, онај писац што си романи написа, онија  „Дошљаци” и „Чедомир Илић”, изгубљен од ратну трауму, скочи си у  реку Топлицу. „Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира!”, завапио је Браниславу Нушићу пред трагични чин слушајући си погане аустријске топове...Сви си имали велике снове па си им бил малечак и Беч и цел свет…Вечни стражари, дивјунаци, грудима отворише врата слободи…

У страшном одјеку топовских канонада настала си већина песама „Лирике Итаке” Милоша Црњанског и његов „Дневник о Чарнојевићу”…  Дела си била од вреднос’ за сва потоња колена људска.Пусти рат је оставил тешке ране на младићеву душу… Сећал се он да је брата звао душманином клетим и како си је газил у крв и кал до колена и писувал си од тешке муке што си му на душу легле, исповедил се да си олакша бол…Осуђивал си он рат и тој што си невини проливали крв… Из њега си истицал бунт, протест, разочарење, очај, клонулост, немоћ… Љути протест и дубоко разочарење… Борба за голи опстанак по пусти италијански и руски фронтови… Крвници…Трулеж… Ропац душе се чује… Огољена младос’ … Живи лешеви се заплели на рововске жице, а оне им се урезале у месо и упиле у свест и чула … Све се ишчашило, изврнуло … Загушљива спарина се подигла како иза летње олује.. . Горчина си се згушњавала у бол, у сивило и тмину, у јесењи пејзаж… Све пожутело како што је он копнел и жутел… Болес’ болувал без лек… Подмуклица му разјела груди…Сенка  смрти си га пратила у стопу: у рат си гледал туђу, а у мир си чекал своју. Крв из рат и крв из болес’ подгруди га пратиле… Скорела крв, тамно и ниско јесење небо се надвило… Он си утеху нашал у писување, које си избијало из њег’ како лава и лепило му се како мелем на ране и  туј си очврснуло сас сви шиљци, сас оштрине и неравнине како џомбе по пут у мрачне, гробне поворке… Леле, уапа га јевтика за груди како пцетиште… Сви наши писци си оболели од исту болес’ и сви си  отворено били противници Аустроугарске чији су војни обвезници били. Туберкулозан си  је и главни јунак „Дневника о Чарнојевићу” који већ на почетку изговара гласовиту мисао „Јесен, и живот без смисла”. Црњански, си засенчил сунчаник, разобручил ветар, па си његова реч пољем пустим јечи… Стихови си приказују сав ужас ратног вихора, који се као лавина сручио на српски народ 1914. године: умирући тифусари, који си како сенке смрти прате војску у повлачењу, разорена села и градови, спаљена људска станишта, уништена домаћинства, развејана огњишта, повешани цивили, унакажени лешеви, страдања и страхоте војске и народа у албанским гудурама, али и тријумф патње и издржљивости: васкрс српске војске, победничко наступање, победоносни маршеви, поражени непријатељ… Речи си одјекују, јече и стењу, звоне како звона, а њина јека ће допирати далеко изван граница његове Отаџбине. Бил си у аустријски копоран, ал’си му у срце било уз Србију. Та противречност уредила је да, као аустроугарски војник, Црњански буде на погребу Франца Фердинанда, али и да си, нешто касније, напише песму посвећену Гаврилу Принципу – „Спомен Принципу“. И туј неје крај … Размишљал си од сарајевски атентат. Неколико година касније, као да си је ревидирал  раније стихове, па си записал: „Принцип својим актом ипак ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је, тако, повезао боље него што смо дотле били повезани црквом, традицијама, крвљу.“

Кланица Првог светског рата, одреди си целу једну генерацију писаца… Мера си тој беше за тија хероји… Неиспричана ратна прича си је тој… Зато си и сѓ  још бесмртне горе ватре у наша срца к’д си читамо њина врела и бунтовна дела…  Они су си наше Родилиште угасле наде…Трагом победа, рововски укопан у земљу,подупрт лешевима, стих си њијан ромори…

Усковитлало се небо…Зазвонила звона… Сеобе..Умукнуо је булбул…Варош мерише на босиљак, калопер и мајчину душицу… Утрнул је шум лишћа, а замро је и жубор студенца, све је зауставило дах… Помрачило се небо и прст пред оком се не види… И старо и младо је зауставило дах и суморно погледа на сутрашњи дан, који ће му осванути, ако и осване…Помр’чење….Све црно- беле слике, ни нијансе се не разликују… Светлост на брежуљку…Учинило ми се…Неје ми се причинило, тој си писци сас фењер осветљавају пут  да си људи не залутају по овуј мрклицу…

 

Б

булбул- славуј

болан-болестан

В

волел-волео је

ваћале- хватале

врне- врати

ваздук- ваздух

Г

голема- велика

гласоваше- огласише се

Ж

живел- живео

З

зач’с- зачас

И

испушћам- испуштам

изнурен- исцрпљен

Ј

јевтика- туберкулоза

К

к’д- кад

куде-куда

кал- блато

 

М

млого- много

м’лко-мало

мрклица- мрак

мерише- мирише

малечак- мали

Н

најде- нађе

неје- није

Њ

њијан-њихов

О

огреја- огрејала

П

преселил-преселио се

превртамо- преврћемо

песна- песма

помр’чење- помрачење

пцетиште- псето

С

сл’зе- сузе

скорела- очврсла

У

убаво- лепо

 

 

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ У ОЧИМА УМЕТНИКА

 

Окрајци нашег памћења, трагом бунила, ломе стожер и просипају зрневље … Туђа имена, туђе писмо, туђа музика, речи туђе. Кренули  смо кривудавом стазом илузија, обмана и тешких искушења, да лутамо по беспућу. Нове илузије и нови опсенари…Упрљани, жигосани, осуђени…Задојени соковима земним и помамљени небесним сунцем… Распад морала… Потпуни пораз српске памети … На гробовима крстови трули, споменике невреме испрало. Узалуд је Гете учио српски језик… Узалуд је Бизмарку последња реч била Србија…

Чујте Срби, појем ! Појем јер се ћутањем Бог издаје… Белег остављам за подсећање и наук… Везем, развезујем, састављам покидано …… Ако прећутим, ако заћутим срушићу све зидове које су преци зидали, зазидаћу видик, корак и темељ. Ако заборавим, ако прећутим, ако заћутим, могу само да побегнем, да избегнем, да чезнем да нешто променим, да одем негде далеко. Ако задаљиним, киша ће натопити суву земљу, али уместо да зацвета и заплоди родиће само блато…А како ћу онда да оставим траг, када разапета, попуним туђи видик и погурена бацам погнуту сенку… Како да у брзацима, замућене воде, препознам свој лик?! Како да заданим, заверим, како да занадим, како да се заљубим и зародим?

Oдвезујући чворове живота над угашеним огњиштем, у  засејаној њиви, одвајам од кукоља жито,грејем  ћирило-птицу и отапам замрзнуто гнездо у грудима. Пламињам погледом, засањала несаницом, на рубу празнина, заветрила сам босонога капију, заградила ограду запустелог имања, забрдила брдо трагом јуначким…Oбалама нигдине тумарам мраком и следимхероја, ратника, слободника…

Како да заборавим? Ако заборавим и прећутим срушићу се ко посечено и окресано стабло. Корен ће ми тада лако почупати…Како да заћутим? Како да заборавим човека који је у свом заосталом и многострадалном народу зажегао искру слободе и просвешетенија?Како да дозволим да се замете најдубље остављени траг у уздизању Срба из пепела? Не желим да ми преци буду презрени и зарасли у коров без камена и помена … Мој ум се из вилинске котлине винуо до светлости саме. Пропета, као птица до облака, видим одозго све што промиче и пролази поред мене… Из погледа испојах песму, а сабљу, јуначку, прадедовску, кујем оштрицом љубави да нас са ломаче срама не посипају сивим пепелом, да не затамне нам поглед, кротим олује, чувам време од заборава…

Цвета дрен гласовиди…  Маглу поглед начиње… Искрица наде паде с дуге стране светлости између ћутања и вриска, кости прадедовске засветлеше белом светлошћу, замлади небо у капи росе, светлост подоји нас ћирилобосе… Ако је свако слово написано нашим писмом – закорнићемо.Ако је воља свих нас, једна воља – љутом времену одолећемо.Ако је савест свих нас, у једну савест везана – опстаћемо.Ако је љубав свих нас у једну љубав сабрана – одржаћемо се… Јер, ми смо потомци славног  Гаврила Принципа.

 

 

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ У ОЧИМА УМЕТНИКА

 

Осакаћена, располућена,

разљуђена, разграничена

расбаштињена, раскосовљена,

разнемањићена, расћириличена,

расрбљена, однарођена, земља утамничена…

На крсту путева где се сломило време,

решета ме поган  душе,

траг ми је завејан бокором пелина,

рђају ми речи, тихост патња ми гаси,

шибље и дивљи цвет купине ум ми краси,

расте коприва сред Звездогорја,

шумим ко трска у просјају трсја,

длан ми у песницу стиснут, а чело напукло

срце, тугом проштепано, скроз ми препукло.

Усред њиве, трње ниче и плодови црног глога,

ко лако ломљива трска дозивам Бога,

разбуктавам пламен свеће…

У поднебесју плевим коров са испуцале земље родне

сејем љубави семе сред земље плодне

да немири гавранова искљуцају све ратоборне

као гладне птице кад кљуцају зрневље,

да угасе, у мајчиној утроби, крваву жеђ своју

а уместо ратних поклича да се песме поју,

да не дирају у Цвеће које усправно ка светлу ходи

да се ужарени  драгуљ, сред срдaцa нaс грeшникa, роди

да нас са ломаче срама не посипају пепелом сивим

да не затамне нам поглед, кротим олује пламеном  живим.

Раздањена младост звезде раскрива,

растављено саставља и прошива,

однарођено укорењује, разједињено уједињује,

утамничено раздањује…

Јутро је ! Рађа се сан из напукле таме… Долази свануће!

Разгрћем коров, плевим стазу, окрећем страницу нагорелу,

сакупљам слова ћирилична на кућном прагу

и стари пањ и троскот,

везујем нитима словенске душе,

а Они за један трен желе све то да сруше…

Сакупљам пепео са згаришта и ређам риму,

осећам страх, осећам у срцу зиму…

Прошивам концем пожутеле књиге

Светом водицом изворском…

Поручујем сапета горчином:

Не дирајте темеље светиње,

проклете аветиње,

писали су их див-јунаци

на путу ка  Плавој гробници…

Не дирајте иконе и иконостасе,

запалите свеће за парастосе,

пречасна нека траје слобода стамена,

закрпите пукотине везива и камена…

Јер, прозори када се замагле

и камен се изгуби,

заборавимо да смо људи,

у нама огњем зажаре угарци

и пламен се роди

па стремимо ка слободи!

Мисионарим. Подижем.

Да се воздигне на достојну висину,

да се не избрише светлост српског духа,

да се духовност отелотвори кроз реч,

да постане чујна,

да милује душу плачну…

Утискујем стопе,

урезујем речи из српских просвештенија

да их не избришу снегови,

не одувају олује,

закопају немани,

униште рушитељи,

затру немарни,

да их не окрњи заборав…

Палим вечно живи пламен јунацима,

а нема ни пута, ни фењера-

вејавица не јењава,

дубок је балкански глиб,

мрачне су балканске калдрме,

свеће догоревају…

Палим жижак пламени.

Магла све гушћа, а стаза ужа,

у осамистег, крик и бег…

Вера и нада народу мом треба!

Осећа се душе зебња и  невоља вреба.

Разбокориле се звезде благословеног неба,

надошла ми реч, па бујица речи куља

кроз тесан кланац малоумља

и понире окован глас гасећи жеђ невремена…

Раззвездио се озвездани букет,

проникао у душу народа,

ослушкујем речи поета…

Не пакостим.Не узносим.

Не пркосим. Стихословим.

Јутро је оросило, сањиво ромори,

у посекотини земље семење забокори,

на губилишту видим сунчев зрак,

стихови не одлазе у мрак,

искласа се стихоклас.

 

 

Српски језик и књижевност

 

О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

МИСЛИТИ ДУШИ ЈЕ ДРАГО

 

Газим Газиместаном.

Пуним шаку земљом светом.

Опојни мирис ноздрве ми пара.

Газим ногом босом земљом светом.

Табани ми са  земљом срасли.

А земља родна… мисао врви…

Срце надима груди,

вера заспале нас буди.

Пуним шаку земљом светом.

Грлица у мени се дичи летом.

А земља родна… мисао пупи.

Струкове светог Лазара купи.

Стисли се руковети.

Процветао  цвет Немањића,

Обилића, Синђелића…

оживеле визије и снови,

постављају се крстови нови.

А земља родна…

Mисао расцветана,

Немањићка птица распевана.

А земља родна…

Mисао ко жижак гори

Отима нас од снова далеких

и хита  поље да покоси,

бисере жање и струкове слаже у крстине,

Немањићко покољење.

А земља родна…

Замирисали букети босиљком натопљени,

Православљем  разбуктани….

 

О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

МИСЛИТИ ДУШИ ЈЕ ДРАГО

 

Небо је горело…

Док су грамзиви прсти крвника

давили невине ноћи

у леденици збуњене таме,

деца су се згрчила  од страха дрхтећи,

осташе празне колевке зањихане…

Малени, да ли се зато влат траве њише?

Да ли вас повија маховина огњена?

Ко вам успаванке пева?

Ко вам ране пови?

Какви су вам снови?

Ко вас гладне подоји?

Малени…

О, распорише ти, Метохијо, утробу!

Избодоше шиљцима пропланке меке

бајонетима ископаше таме далеке,

а ти грлиш децу своју –

разбокори на грудима божура црвену боју.

Светлост твојих висина озари јуначка лица

и угуши олују страшних оклопница.

Твоје раке нису нема костурница

то су хумке српских клица.

Својом росом, Метохијо, ти појиш јунака.

Из мрачних твојих рака

сијају очи дечје не бојећи се мрака,

и црвену земљу дојиш као права мајка.

Пуниш крчаг сузама

стидећи се издајника и њихова срама,

на плећа твоја надвила се опет тама

ој, Косово, с тобом, твоја деца нису сама!

Ево ме.

Поносна стојим на међи,

где моји преци  Србију омеђише.

Ево ме.

Палим свећу часном претку за покој душе,

не дам да ми мирис божура магнолијом угуше.

Ево ме.

На путу Голготе,

речима да сперем све ратне страхоте.

Ево ме.

Изданак српске младости јуначке и бурне

и нећу дозволити да Србију неман у провалију гурне.

Ево ме.

„Сви моји преци, које често сањам

били су Срби и ја им се клањам“.

Ево ме.

Над хумком мањом од колевке стојим,

снажна и јака нечастивих се више не бојим!

Над хумком стојим, не могу се маћи…

Косовом и Метохијом ходе сене, буде се успомене.

Гора пламти, букти, гори

моје срце молитву за њих збори.

Сузно око у небо гледа,

мисли ми лете,

цвеће за њих саде руке од леда,

крсте се и моле за свако дете.

У свакој кући косовска села,

јуначки барјак истине се вије,

и колевка зањихана,

заљуљана, затрављена, невесела

чедо би да привије у окриље.

Осећам како ми влати нежне

стопала босонога милују,

осећам како дрхти

лаконого, лептирово сломљено крило…

Осећам мирис јоргована и пољског цвећа,

сунце на уранку и јутарњу росу сред дрвећа

што се у жубору реке просу,

осећам мирис багрема што се на пропланку цветом осу…

Осећам мирис радости и миља

мирисаху лепше од роснога смиља…

И топлоту сунца и лепоту дуге

и звездано небо пуно туге…

Осећам како ме милује ветар луталица

и како кликће орао птица,

и бесконачне светлости далеке, црне јаме

и колевке заљуљане…

Са росом у очима и пожутелим цвећем душе мајки ходају…

Осећам како исцепани опанци, српских мајки газе,

у наручју би и на грудима да привију чедо и до јутра мазе.

Осећам орошени тепих поља и распламсали дах пролећница

и у заталасалим пшеницама бат дечјих корачница

и снопове горчине, сложене у крстине

сред пепелишта и ватришта…

Осећам како из мрака хумке малене народ воде чистини

Православним путем, правди и истини…

Чуваре православних темеља и снагу крститеља  небо је дало,

потомство, из корена њихова, јуначко је стасало…

Осећам… Ослушкујем…Појем….Роморим…

Из речи ми божур цвета

да се над немањићким Косовом и Метохијом

чују звона са српских царских лаври,

да се широм отворе Отрантска врата…

Моје перо не може да држи туђинова рука

и не може да се стави тачка на рукопису крвавом.

Светињама у походе ходим

и чујем звона са распетог Косова,

моје мастило се божурима окитило,

невен је процветао сред тамног вилајета,

моја тишина је надјачала буку,

моја молитва је укорењена у божуровом струку.

Спремна сам да нововековну голготу савладам,

да сачувам угарке спаљених светиња

да воздигнем српске храмове…

Странче који корачаш земљом мојом,

ослушни како бије моје срце у грудима

при помену речи косовска светиња.

Јека звона је остала једини говор

којим се сведочи српско постојање

на три метохијске Бистрице,

од престоног Призрена до древне Пећи.

Младост моја о древним светињама може теби много рећи…

Заустави крваво коло што игра око светиња!

Опет ће као некада грачаничка звона огласити слободу свих народа,

опет ћемо на богослужењу поносни стајати

и гласно говорити у част ослобођења Душановог града шантићевски:

„Призрене стари, капије раствори, заљуљај звона нека Васкрс јаве!”

Нека ми, зато, не одузму право да своју молитву

као најтиши и најдубљи вид свог постања огласе звонима са старих светиња,

припадам народу завета и имам право на слободно исповедање вере Отаца,

да молитвом дотакнем уже звона, благодет светиња сведока векова.

Походим светиње- косметски духовни браник.

Газим Газиместаном… А, Газиместаном хуји дух српских векова…

Кренух пут Грачанице… Дочека ме Светиња сунцем умивена,

у хладу дуда целивах мошти Светог Краља,

храм христовог Васкрсења у предвечерје заблиста

и позив за помирење док небо је горело…

 

Анастасија Коцић

ученица 3-Г Уметничке школе у Нишу –Графички дизајн

Издала збирку љубавне поезије“Не љуби ме-могу те заволети“

Професор: Јасмина Станковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s